Karen Hornaj – Sociološka orijentacija u psihoanalizi

Karen Hornaj je bila psihoanalitičarka nemačkog porekla. Objavila je šest knjiga u periodu između 1937. i 1950. godine. Njen rad se smatra nekom vrstom kritike, ali i dopune tadašnjeg načina razmišljanja i stavova kojima je psihoanaliza objašnjavala nastanak neurotičnih problema kod ljudi.

Ona je naglašavala da su kulturološki faktori presudni u nastajanju i razvoju mentalnih i emocionalnih problema, tačnije da su oni rezultat poremećaja u ljudskim odnosima i da su sredina i vrsta ljudskih odnosa u kojima se dete odgaja ključan faktor za formiranje karaktera. Dete je potpuno zavisno od roditelja prvih nekoliko godina, a u tom periodu se formira i razvija mentalni i emocionalni unutrašnji svet. Ukoliko u sredini koja okružuje dete postoje faktori za njegov doživljaj nesigurnosti, ono će razviti osećaj anksioznosti, izolovanosti i bespomoćnosti u potencijalno neprijateljskom svetu. Ti faktori mogu biti razni, zlostavljanje, indiferentnost, ponižavanje, nedostatak pozitivnih poruka o detetovoj vrednosti, zauzimanje strane u roditeljskim neslaganjima, premalo ili previše frustracija, prezaštićivanje, izneverenost, neprijateljska atmosfera itd. U kojoj meri je ovo prisutno u porodici ili prema detetu, određeni uticaji i posledice će se odraziti na detetov unutrašnji svet i razvoj njegove ličnosti i karaktera. Neke emocije će biti nepoželjne, samim tim i sputavane, kao što su bes ili tuga, ako naiđu na neprihvatanje, razviće se mnogi emocionalni i mentalni obrasci pomoću kojih se komunicira i odnosi prema drugima. Celina tih iskustava se kombinuje i stvara strukturu karaktera, koja je upravo uzrok kasnijih problema i poteškoća kod ljudi, jer su vremenom nastali kontradiktorni stavovi prema drugima, kao i prema samom sebi. Osoba pokušava da se odbrani od konflikta koji nije mogla ili znala kako da reši i prevaziđe.

Rani odnosi u svojoj ukupnosti uobličavaju karakter, a kasniji stavovi prema sebi i drugima nisu ponavljanje stavova iz detinjstva, već oni zrače iz karakterne strukture, čiji je temelj postavljen u detinjstvu.

Anksioznost i bespomoćnost nameću potrebu da pronađemo neki način da se adaptiramo na sredinu i život kao takav. Tako adaptacije postaju težnje koje dobijaju kompulsivni karakter jer osoba oseća da će biti sigurna samo ako ih se kruto bude držala. Međutim, anksioznost se javlja čim one prestanu da funkcionišu, pa se često novi mehanizmi odbrane moraju izgrađivati kako bi se nove anksioznosti ublažile, tako da su kompulsivna ponašanja, sukobljene težnje, sklonost anksioznosti i loši odnosi sa drugima i prema sebi česti simptomi. Ukoliko se dete razvija okruženo ljubavlju i sigurnošću, u procesu razvoja se uglavnom neće javiti ozbiljniji problemi, pa su tako ređi i u odrasloj populaciji.

Ona navodi načine na koji deca pokušavaju da reše unutrašnje konflikte i ublaže strah i bespomoćnost. Može se desiti da dete prihvati svoju bespomoćnost i potpuno zavisi od drugih, pokušava da dobije naklonost drugih i osloni se na njih, otuđujući se od sebe, jer tako oseća pripadnost i ublažava strah i izolovanost. U odraslom dobu, može se isto očekivati i tražiti od partnera, da određene stvari radi za njega ili pošto ne može da bude usamljen, partner bi uvek trebalo da bude sa njim. U ovoj situaciji je čest slučaj da se neprijateljska osećanja zanemaruju ili potiskuju.

Nekada se dete može okrenuti otvorenom ili prikrivenom neprijateljstvu prema drugima i sve posmatrati kao borbu, sa željom za pobedom, delom zbog sopstvene zaštite, delom zbog ljutnje i želje za osvetom, uz sumnju u osećanja i namere drugih prema njemu. Često se sva nežnija osećanja posmatraju kao slabost i izbegavaju.

Dete može razviti i povlačeći stav, izbegavajući okolinu. Oseća da nema mnogo zajedničkog sa njom i da ga ona ne razume, pa tako izgrađuje svoj svet u izolaciji. Povučenost nije stvar sopstvenog izbora već nemogućnošću da se bori protiv drugih. Izbegavajući odnose, ostaje uskraćen za sve ono pozitivno što ispunjujući odnosi donose.

Karen Hornaj ovakve tri karakterne strukture opisuje kao kretanje prema ljudima, protiv ljudi i od ljudi.

Takođe, postoje i drugi načini na koje ljudi pokušavaju da reše osnovni konflikt. Jedan od njih je stvaranje idealizovane slike. Kada dete sumnja u svoju vrednost i prihvatanje, može se udaljiti od samog sebe i stvoriti idealnu sliku o sebi kao kompenzaciju za osećaj inferiornosti. Takođe, ukoliko je izražen osećaj krivice, može se razviti idealna slika o sebi kao odbrana od svega onoga što doživljava da bi bilo neprihvaćeno i samim tim izazvalo osećaj krivice i nedovoljnosti. Perfekcionizam je jedna od potreba koja se javlja kako bismo se izjednačili sa idealizovanom slikom, često se potiskuje sve što se ne uklapa u idealnu isliku i sve ono što bi moglo da onemogući njeno dalje održavanje. Osoba je osetljiva na spoljašnje priznanje i u strahu da će biti otkrivena, što bi dovelo do vraćanja osećanja bezvrednosti ili nedovoljnosti, otuda i manjka samopoštovanja i samopouzdanja, pa čak i mržnje prema sebi kad god realno ja ne živi po zahtevima idealizovane slike. Iz tih razloga, svaka kritika se može doživeti kao poniženje, a svaka greška kao opasnost. Osoba je često ljuta na sebe u takvim situacijama, pa njene samoosude imaju i funkciju da se preduhitre i spreče drugi da je osude, čineći to sama. Kao aspekat ovog problema se može javiti i eksternalizacija, koju Hornaj objašnjava kao pojavu da se unutrašnji procesi dožive kao da se dešavaju spolja i u njima leži odgovornost za sopstvene teškoće, kao na primer doživljaj da se drugi ljute na nju kada se ljuti na samu sebe ili da se ljuti na druge kada je ustvari ljuta na sebe, a samoprezir bi doveo u rizik strukturu lažne sigurnosti, pa se zato može doživeti kao preziranje drugih ili kao da drugi preziru nas.

Još jedan bitan adaptivni faktor je razvijanje narcističkih crta, koje Hornaj opisuje kao rezultat otuđivanja deteta od drugih usled frustracija i strahova. Kako bi se odbranilo od osećaja inferiornosti, dolazi do samoprecenjivanja i samoveličanja, jer se bolna osećanja izbegavaju pretvaranjem u mašti sebe u nešto posebno. Postoji težnja da bude obožavano, što dovodi do osećaja sigurnosti. Međutim, svaka greška može da izazove vraćanje na osnovnu nesigurnost, pa se tako svaka frustracija ili kritika doživljavaju kao poniženje, a kao odbrana se može razviti agresivni stav prema drugima. Osoba ovog tipa se može baviti nekim poslom više zbog utiska koji ostavlja nego zbog ljubavi prema njemu, kao i odabrati partnera zarad sopstvenog ugleda.

Pored narcističkih ctra, ona pominje i mazohističke i sadističke crte. Mazohističke crte objašnjava pokušajem da se sigurnost i zadovoljstvo steknu neupadljivošću i zavisnošću od drugih, samoumanjivanjem, kao načinom kojim će se rešavati problemi. Drugi se mogu pokušati kontrolisati slabošću i patnjom, takođe se patnjom može izražavati pasivna agresija prema drugima, a nauspeh pravdati problemima i bespomoćnošću. Osoba može osećati da je nesposobna da živi bez tuđeg prisustva i ljubavi. Na drugom kraju spektra se nalaze sadističke crte, takođe kao odbrana od bespomoćnosti i anksioznosti, gde se emotivne koristi stiču dominacijom i življenjem na račun drugih.

Kao bitni psihoanalitički pojmovi, tako su i u radu i razmišljanjima Karen Hornaj otpori i mehanizmi odbrane imali važan deo objašnjavanja istrajnosti problema kod ljudi. Pod otporima ona podrazumeva sve one emocionalne snage koje unutar osobe deluju u pravcu zadržavanja trenutnog stanja i opiranja promenama. To su oni obrasci unutar nas koji su se razvili kako bismo dobili sigurnost i ljubav, a sada nam i dalje kao naviknuti način funkcionisanja služe istoj funkciji, ali na manje ili više nezreo način koji zahteva stalnu opreznost i crpi energiju koju bismo mogli iskoristiti za razvoj i sazrevanje. Ukratko, ukoliko želimo nešto da promenimo, moramo se odreći onoga što nam trenutna situacija donosi(izbegavanje strahova, tuge, ljutnje, odgovornosti, truda itd.). Mehanizmi odbrane su načini na koji određene neprihvatljive impulse menjamo, pomeramo, potiskujemo. Ukoliko se ljutnja ne uklapa u našu sliku o sebi ili je bila neprihvaćena od strane roditelja, bilo sankcionisanjem ili nametanjem osećaja krivice zbog takvih emocija, dete mora pronaći način da takve impulse nekako objasni sebi ili ispolji na posredan način. Možemo videti u drugima sve one osobine koje ne vidimo u sebi, pa tako bes usmeriti prema njima, umesto da se okrenemo menjanju tih osobina unutar nas. Ljutnja prema nekome se može pomeriti na drugu osobu jer osećamo strah ili zavisnost od osobe prema kojoj se ljutnja stvarno oseća. Ako postoji nesvesni osećaj samoprezira od kojeg se osoba brani, može se desiti da ona pretpostavlja da je drugi ljudi preziru. Takođe, može se desiti da je osoba nesposobna za izrazi nezadovoljstvo ili kritiku, pa da se ta emocija okrene u kritikovanje samog sebe. Glavni cilj mehanizama odbrane je držati van svesti određena osećanja ili njihov pravac i značenje, a ipak ih posredno izražavati. Motivacija za naše stavove i ponašanja leže u emocionalnim silama, a čitave životne filozofije, iako se doživljavaju kao objektivne istine, mogu služiti da opravdaju ili zadovolje određene emocionalne težnje.

Konflikti se mogu rešiti jedino radom na neurotičnim crtama, menjanju stavova i odnosa osobe prema sebi i prema drugima, kao i promenom onih uslova unutar osobe koji su doveli do njih. Određena ponašanja i obrasci se mogu napustiti jedino kada su umanjene potrebe i strahovi koji su te obrasce i stvorili. Kako svaka analiza dovodi do porasta anksioznosti, to je korisno kako bismo shvatili čega se stvarno plašimo i kako da postignemo ravnotežu koja će biti zasnovana na realnim osnovama. U ovom procesu pomažu oni delovi osobe koji žele promenu i veću unutrašnju slobodu, koji imaju volju i motivaciju da se razvijaju, sazrevaju i istrpe određene frustracije i bol samog sazrevanja. Potrebno je otkriti te delove sebe, često zanemarene osećanjem bespomoćnosti, jer niko umesto nas ne može proći kroz promenu. Terapeut može pomoći osobi da postane svesna svojih stvarnih osećanja i želja, svojih sopstvenih vrednosti i da na osnovu njih postavi odnose prema drugima i prema sebi. Zdravo i sigurno samopouzdanje počivaju na inicijativi, hrabrosti, nezavisnosti, talentima, sposobnošću da vladamo situacijama i sopstvenim emocijama.

Prvi deo terapijskog procesa se sastoji od istraživanja svih nesvesnih pokušaja rešavanja problema i konflikata, tačnije razvoja određenih crta ličnosti, idealizovane slike o sebi, otpora. Zatim je fokus na samim konfliktima, u kojoj meri su prisutni, u kojim odnosima i zbog čega se javljaju, kako su stvorili kontradiktorne stavove prema sebi i drugima itd. Uz pronalaženje načina i razvijanje veština koje pomažu da se smanji bespomoćnost, neprijateljstvo prema drugima i osećaj ugroženosti od strane njih se takođe umanjuju. Jedan od ciljeva terapijskog procesa je sticanje sposobnosti da se preuzme odgovornost za sebe i odnose sa drugima, da se samostalno donose odluke i snose posledice za njih. To pojačava osećaj unutrašnje nezavisnosti, a osoba postaje manje opterećena strahovima, što dovodi do poboljšanja odnosa prema sebi i prema drugima, kao i spontanost osećanja i svesnost o njima, uz mogućnost njihovog izražavanja, ali isto tako i kontrole nad njima. Još jedan bitan aspekt terapijskog procesa je transfer, koji predstavlja prenos emocija i obrazaca sa bitnih ljudi u prošlosti(uglavnom roditelja) na odnose sa ljudima u sadašnjosti. Tačnije, one obrasce ponašanja i osećanja koje smo razvili u bliskim odnosima kroz odrastanje, koristimo kao model za druge odnose, a kako je odnos sa terapeutom bitan osobi, često se ovi obrasci i emocije ispolje u velikoj meri. Međutim, prednost terapijskog procesa je što se ovi obrasci mogu unutar njega istražiti i preispitati. Kada se otkriju i razumeju nesvesne težnje, dolazi do smanjenja anksioznosti, a samim tim i neophodnosti odbrambenih mehanizama, pa osoba postaje svesnija svojih emocija. Kako bolje razume svoje emocije, svoj tok razvoja i stiče snagu za rešavanje svojih problema, manje je i krivljenja drugih, prvenstveno roditelja, razumevajući da su i oni bili, ili su i dalje, upleteni u sopstvene konflikte i nesigurnosti, pa se i stare ljutnje umanjuju. Smanjivanjem anksioznosti se otvara prostor i oslobađa energija za nešto pozitivnije, a umesto očekivanja da će sreća doći spolja, razvija se shvatanje da je to sposobnost koju treba steći iznutra. Osoba vraća fokus na sebe, postaje autentičnija, slobodnija od unutrašnjih prisila, spontanija, što joj omugućava da sama traga za svojom srećom, da pronadje svoja merila vrednosti, da razvija i održava zdravije i zrelije odnose sa drugima. Ukratko, da bude ono što jeste.