Porodična rezilijentnost
Termin rezilijentnost potiče od engleske reči resilience (otpornost, žilavost, sposobnost brzog oporavka). Psihološka otpornost (rezilijentnost) je proces dobrog prilagođavanja teškim okolnostima, traumama, tragedijama, pretnjama i značajnim izvorima stresa kao što su porodični i problemi u vezama, ozbiljni zdravstveni problemi, problemi na poslu ili finansijski stresori. Ona uključuje pozitivnu transformaciju i rast koji omogućava da se osoba efikasno nosi sa izazovima. Mnogobrojne studije su pokazale da su osnovni faktor psihološke otpornosti negujući i podržavajući odnosi u porodici i van nje što govori o važnosti relacione, odnosno interakcijske dimenzije rezilijentnosti.
Šta je otpornost porodice?
Otpornost porodice predstavlja njenu sposobnost da održi ili nastavi efikasno funkcionisanje koje uključuje brigu o njenim članovima nakon potencijalno traumatskog događaja.
Kada se porodica suoči sa remetilačkim iskustvom ona teži da stres amortizuje, da efikasno reorganizuje svoje resurse, da napreduje, delujući time na adaptaciju svojih članova i sebe kao celine. Koncept porodične rezilijentosti se zasniva na stanovištu da sve porodice poseduju potencijal za rezilijentnost.
Da bi razumeli rezilijentnost porodice neophodna nam je sistemska perspektiva jer na njenu otpornost u velikoj meri utiču zajednica i kulturni kontekst. Ona proširuje naše gledište sa individualne rezilijentnosti na procese u širim porodičnim i socijalnim kontekstima jer su značaj raspoloživosti resursa zajednice i sposobnost porodice da ih koristi važni faktori rezilijentnosti.
Za sagledavanje porodične rezilijentnosti autori MekKubin i Volš opisali su devet procesa koje su svrstali u tri grupe:
- porodični sistem verovanja,
- porodična organizacija i resursi, i
- porodična komunikacija.
Kada se razmatra bilo koja od ovih grupa važno je istaći značaj socijalnih, kulturnih, ekonomskih i političkih faktora koji mogu uticati na to kako ove ideje izgledaju u različitim porodicama.
1. Porodični sistem verovanja
U oblasti porodičnih sistema verovanja, otporne porodice na krizu gledaju kao na zajednički izazov. U ovim porodicama odnosi su izuzetno važni, oni veruju da udruživanjem sa članovima porodice i drugima koji su za nju značajni mogu ojačati svoju sposobnost da se suoče sa izazovima. Otporne porodice na stresore gledaju kao na nešto što doprinosi rastu i promeni tokom životnog ciklusa. Takođe ih karakteriše optimističan pogled na život, aktivna inicijativa, istrajnost, hrabrost i ohrabrivanje. Otporne porodice uzimaju u obzir kriznu situaciju i fokusiraju se na korišćenje najboljih opcija, što podrazumeva i prihvatanje stvari koje su van kontrole porodice.
Otporne porodice pronalaze smisao, svrhu i vezu sa nečim izvan sebe, svojih članova i neposrednih problema. Ovo se može definisati kao moralne i duhovne vrednosti porodice koje su njihov izvor snage. Mnoge porodice nalaze snagu i utehu u stresnim situacijama kroz svoje veze sa kulturnim i verskim tradicijama, prirodom, umetnošću. Gledajući sebe kao deo nečega većeg od sebe, porodice su u mogućnosti da zauzmu širi pogled na krizu koju doživljavaju, što može dovesti do pojačanog osećaja svrhe u njihovim životima.
2. Porodična organizacija i resursi
Porodice moraju na razne načine da strukturišu i organizuju svoje živote da bi ispunile osnovne zadatke: rast i dobrobit svojih članova. Porodični organizacioni obrasci održavaju porodicu. Oni definišu odnose i regulišu ponašanje, ali značajno variraju u zavisnosti od socijalnih, kulturnih, etničkih i religioznih vrednosti.
U oblasti porodične organizacije i resursa razlikujemo tri osnovna elementa:
Fleksibilnost predstavlja balans stabilnosti i promene koji održava stabilnost porodice, ali takođe omogućava i promenu kao odgovor na promenjive razvojne i sredinske životne izazove i krize. To uključuje demokratsko vođstvo, pregovaranje, zajedničko donošenje odluka, stabilne uloge i pravila koja mogu da se modifikuju. Otporne porodice imaju fleksibilnu strukturu koju mogu da modifikuju kako bi odgovorile svojim potrebama i izazovima, umesto da drže rigidnu koncepciju porodičnih uloga i pravila. Na taj način porodica se lakše prilagođava promenama do kojih može doći usled krize. Otporne porodice se oporavljaju i reorganizuju suočene sa izazovima, umesto da se vrate na način na koji su stvari bile organizovane pre krize.
Povezanost u porodici se ogleda kroz balans jedinstva i odvojenosti koji se najjasnije vidi u kriznim situacijama kada su članovi porodice i visoko povezani, ali i poštuju individualne razlike članova. Sve to stvara sigurnost, zaštitu, međusobnu podršku, privrženost i dobru saradnju u kriznim događajima. Otporne porodice znaju da mogu da računaju jedni na druge u vremenima krize. U isto vreme otpornost je ojačana kada članovi poštuju međusobne individualne razlike, odvojenost i granice.
Veze sa socijalnim svetom su vitalno značajne za porodičnu rezilijentnost u krizi. U optimalno funkcionalnoj porodici, članovi su aktivno uključeni u svet, donoseći iz svojih susreta razne interese natrag u porodicu. Otporne porodice imaju mrežu ljudi (šira porodica, prijatelji, komšije i organizacije) koje im mogu poslužiti kao podrška u krizi. Ova mreža pruža praktičnu pomoć (informacije, konkretne usluge, emocionalnu podršku, društvo, odmor, povezivanje sa širom zajednicom kao i osećaj sigurnosti i solidarnosti). Otporne porodice su u stanju da prepoznaju kada im je potrebna pomoć i iskoriste svoju mrežu da je dobiju kada im je potrebna.
3. Porodična komunikacija
U oblasti porodične komunikacije otporne porodice karakteriše jasna, direktna, iskrena i dosledna komunikacija koja im pomaže da razumeju krizu sa kojom se porodica suočava i podstiče ih da podele svoja osećanja i mišljenja. Ona takođe postavlja osnovu za zajednički proces donošenja odluka o tome kako će porodica ići napred u suočavanju sa krizom.
Otvoreno i iskreno deljenje i prijatnih i neprijatnih osećanja moguće je u klimi međusobnog poverenja što jeste karakteristika funkcionalnih porodica. Otporne porodice podstiču svoje članove da otvoreno izražavaju emocije i karakteriše ih klima međusobnog poverenja. One takođe traže priliku da uživaju u humoru i prijatnim interakcijama. Zajednički humor je vitalni izvor porodičnih snaga u krizi jer olakšava komunikaciju i pozitivne interakcije.
Otporne porodice ne karakteriše odsustvo problema, već sposobnost dobrog izlaženja na kraj sa konfliktom, što zahteva slobodu i toleranciju na otvorena neslaganja i veštine za rešavanje problema. Otporne porodice identifikuju problem i dostupne opcije za njihovo rešavanje, a zatim donose odluke kao tim. Članovi porodice se upuštaju u kreativno razmišljanje kako bi otkrili nove mogućnosti za prevazilaženje različitosti, uz poštovanje i vrednovanje ideja svih članova. Otporne porodice se fokusiraju na ostvarive ciljeve i konkretne korake koji se mogu preduzeti da bi se ti ciljevi postigli. Porodice grade svoj uspeh dok slede svoje ciljeve i uče iz stvari koje ne funkcionišu. Kroz ovaj proces porodice uče veštine koje im mogu pomoći da postanu proaktivne u pripremi za buduće izazove.
Osnovna ideja porodične rezilijentnosti je da ozbiljne krize imaju snažan uticaj na porodicu i da svako doprinosi njenom ishodu. Svi ovi procesi porodične rezilijentnosti su uzajamno povezani i mogu biti organizovani i izraženi na razne načine u raznim situacijama. Svi oni jačaju otpornost porodice da dostigne cilj koji joj odgovara i nastavi svoj život.
