Postavljanje granica u vaspitanju

Lične granice predstavljaju ograničenja koja postavljamo sebi u vezi ponašanja, mišljenja i osećanja, omogućavajući nam da odvojimo svoje potrebe, želje i emocije od potreba želja i emocija drugih ljudi. Možemo ih zamisliti kao mesto gde se završavamo mi i gde počinje druga osoba. Naše granice se menjaju u zavisnosti od situacija, okruženja, ljudi sa kojima smo u interakciji. Kada su zdrave možemo da budemo sigurni u svoje mišljenje i da se zauzmemo za sebe kada je to potrebno. One nam omogućavaju da ostanemo nezavisni.

Postavljanje zdravih ličnih granica, kao i sposobnost prepoznavanja i obraćanja pažnje na druge od najveće je važnosti za izgradnju odnosa na temeljima poštovanja. Što ranije decu naučimo sopstvenim granicama i važnosti poštovanja drugih, lakše će im biti da upravljaju zdravim odnosima kao odrasli.

Svi roditelji se katkad susreću sa raznim oblicima neprihvatljivog ponašanja svoje dece, od agresivnih ponašanja, ispada besa kod male dece, pa do laganja, bežanja iz škole i ostalih buntovnih ponašanja adolescenata. Kao roditelji, težimo tome da naša deca nauče da izbegavaju takva ponašanja koja bi im mogla narušiti sigurnost, zdravlje ili razvoj, ili ugroziti druge osobe u okolini. Vođenje i usmeravanje deteta u usvajanju prihvatljivih ponašanja i načina izražavanja emocija jedan je od temeljnih roditeljskih zadataka.

U roditeljstvu granicu možemo zamisliti kao liniju koju povlačimo oko sebe kako bi definisali gde završavamo mi, a gde počinje naše dete. To nije uvek lako. Deca sve vreme testiraju granice roditelja i proveravaju koliko daleko mogu da ih pomere, što je deo njihovog procesa učenja dok odrastaju i postaju nezavisniji. Sa druge strane roditelji nekad sami prelaze granice u pokušaju da poprave stvari za svoje dete.

Dete dobro pripremamo za život, ako ga učimo da radi i one stvari koje mu nisu prijatne. Time mu omogućavamo da mu neprijatne stvari vremenom postanu manje neprijatne. Kada odrasta u atmosferi gde je svako njegovo ponašanje dopušteno i gde nisu postavljene granice dozvoljenog i nedozvoljenog ponašanja, dete postaje razdražljivo i agresivno čim se susretne i sa najmanjim zabranama. Takvo dete odrasta u očekivanju da će roditelji otkloniti svaku prepreku, a kao rezultat toga teško će podneti pravila i granice sa kojima se susreće u školi i svakodnevnom životu.. Nekada je potrebno dozvoliti deci da sama biju svoje bitke kada je to moguće jer na taj način oni uče kako da prevaziđu razočaranje i samostalno rešavaju probleme.

Deci su potrebni odrasli koji se drže svojih uverenja i umeju da odrede granice dopuštenog ponašanja unutar kojih će im biti bezbedno. Granice su granice samo onda kada dete ne može da ih pređe, a dete će biti sigurno i slobodno u svojim aktivnostima, ako ne može da ih pređe. Zbog toga je važno postaviti pravila gde su granice i pridržavati ih se što je više moguće. Nekoj deci je potrebno da znaju da ograda postoji, drugoj da nekoliko puta udare u nju, ali je svima potrebna ograda. Ograde pružaju osećaj sigurnosti i bezbednosti jer je svet bez njih za malog čoveka opasno mesto.
Kada nemaju jasne granice, deca se osećaju nesigurno. Ukoliko im je dozvoljeno da u svojoj porodici imaju kontrolu nad donošenjem odluka, ravnoteža moći pomera se ka detetu što je štetno i za roditelje i za decu. Deca tada dobijaju poruku da su moćnija od svojih roditelja što ih čini nesigurnim. Postojanje jasnih pravila i rutina kod dece stvara osećaj predvidljivosti, bezbednosti i smanjuje nesigurnost.

Deca su prirodno sebična, što je normalna faza razvoja u kojoj se trude da zadovolje svoje potrebe i ne mogu da razumeju potrebe i želje drugih.. Nepostojanje granica podstiče decu da misle da drugi ljudi postoje samo da bi zadovoljili njihove potrebe i osećaju se veoma razočarano kada ne dobiju uvek ono što žele. Granice koje roditelji postavljaju pomažu deci da razviju zdravo samopoštovanje koje im omogućava da se zaštite i brinu o sebi dok prepoznaju i poštuju potrebe drugih ljudi, a kao rezultat toga razvijaju veću empatiju i samosvest. Dete na taj način uči da odustane od svojih nezrelih predstava o svemoći koju oseća. Sa druge strane granice daju deci slobodu i autonomiju da istražuju i razviju osećaj identiteta. Uče da steknu samokontrolu, što im omogućava da regulišu svoje ponašanje tako da je društveno prihvatljivo.

Zbog svega navedenog važno je od malih nogu deci postaviti JASNE, KONKRETNE i DOBRO DEFINISANE granice, prilagođene uzrastu koje dete može da razume, kako bi znalo šta će mu roditelj tolerisati, a šta neće, koje opcije ima na raspolaganju i šta može očekivati kao pozitivan ishod svoje saradnje. Dobro postavljene granice moraju uvažavati i potrebe roditelja i potrebe deteta (na primer: „Čim pospremiš sobu, možemo ići u park“). Ono što je jako važno kod postavljanja granica jeste DOSLEDNOST. Ni u kom slučaju nije dobro popuštati detetovim pritiscima jednom kad se postavi granica, na taj način mu pokazujemo da ne mislimo ono što govorimo i da je u redu da ne poštuje granice koje smo postavili. Osim toga, nedoslednošću rizikujemo detetov bunt kada sledeći put pokušamo da postavimo tu istu granicu. Granice se razlikuju od naredbi ili pravila jer se ne temelje na detetovom strahu od reakcije roditelja (npr. ljutnja, kazna), već dopuštaju detetu da doživi pozitivne ili negativne posledice svog ponašanja u sigurnom okruženju. Na taj način pomažemo detetu da ono (a ne roditelj) bude odgovorno za svoje ponašanje, što nam je i cilj.

Odrastanje u domu sa jasnim, zdravim granicama daje deci doživotne veštine za ponašanje u budućim odnosima što podrazumeva razvijanje bolje samokontrole i sposobnosti donošenja pozitivnih izbora. Kada vi kao roditelj postavljate određene granice svom detetu ne usrećujete ga u tom trenutku, ali pokušavate da mu pomognete da razvije osnovne veštine koje će mu omogućiti da bude uspešno kasnije u životu. U porodicama gde se deci ne postavljaju granice u ponašanju ili zato sto su roditelji preterano popustljivi ili zato sto zanemaruju vaspitanje deteta, ono odrasta uz uverenje da je svako njegovo ponašanje dobrodošlo. Postavljanje jasnih granica koja su ponašanja dozvoljena, a koja nisu, ne znači zavođenje diktature u porodici. Naprotiv, jasnim i preciznim pravilima vi uspostavljate hijerarhijski odnos jer vi niste i ne treba da budete ravnopravni sa svojom decom, a istovremeno ih učite socijalizaciji.